Dragoljub Petrović

Jedan je platio - rekao je Dušan Bajatović, SPS kadar, jednom prilikom, dok je još bio opozicija. Mislio je na Zorana Đinđića. Sa takvim istančanim smislom za podršku atentatorima i aplaudiranju nečijoj smrti, mogli su da ga postave ili za direktora krematorijuma ili za direktora gasne komore.

De si kralju, give me five - zna tako da kaže predsednik Boris Tadić kad negde sretne princa Aleksandra Karađorđevića, zvanog NJ K V, jedinog svetskog “monarha” koji umesto dvorske lude svuda po sopstvenoj “monarhiji” vodi dvorskog prevodioca.

Ko god da je smislio slogan: „Beobanka, svuda sa vama“, treba mu priznati da je čist marketinški genije, ili što bi Englezi rekli - „čist Šaper“. Deceniju pošto je nestala, Beobanka, svuda sa vama, zauzela je prvo mesto u novogodišnjem izboru Poreske uprave Srbije: „300 najvećih poreskih dužnika (svih vremena)“, koja će od ove godine postati tradicionalan. „Nama je cilj da u danima blagdana razveselimo ceo srpski narod i sva srpska fizička i pravna lica“ - istaknuto je u saopštenju Poreske uprave povodom štampanja ovog spiska u slikarskoj tehnici PDF na njihovom sajtu, što je već u prvim danima 2012. opasno ugrozilo rejting do tada neprikosnovenog „njuz.neta“.

U novoj godini nas očekuje još gora kriza, još gori izbori i još gori smak sveta - istaknuto je u novogodišnjoj poruci srpskog državnog vrha, te nije ni čudo što je natprosečan broj građana Srbije u prvim danima 2012. izašao na most, smišljajući najbolji način kako da neprimetno preskoči ogradu. Međutim, to je bilo apsolutno nemoguće zbog gužvi kakve ne beogradskim mostovima nisu zabeležene još od bombardovanja Srbije i popularne akcije „jebeš Kosovo, sačuvali smo mostove“ & rekonstrukcije Gazele - javile su ovdašnje TV postaje.

Sede tako predsednik Boris Tadić i Republika Srbija na klupi u čekaonici Vojnomedicinske akademije na Banjici. Neprijatnu tišinu prekida medicinska sestra: „Tadić!“- viče kroz otvor šaltera. „Tu!“- odgovara predsednik. „Recite mi, Tadiću, zašto ste došli?“- pita sestra. „Ja sam tu radi redovnog godišnjeg izveštaja VMA o zdravstvenom stanju predsednika Borisa Tadića“ - odgovara predsednik Boris Tadić. „Je l’ imate izabranog lekara?“ - pita sestra. „Naravno, ja se držim propisa i zakona ko pijan plota. Ne samo da sam izabrao lekara, već sam izabrao ceo konzilijum“ - ponosno će predsednik. „Malo je takvih kao vi“ - kaže sestra, takođe ponosno.

Kada je jednog jutra trener Barselone Pepe Gvardiola na jutarnjoj prozivci ugledao Ivicu Dačića i Dragana Markovića Palmu, maskirane u Ćavija Ernandeza i Lionela Mesija, nije mu ostalo ništa drugo no da priupita novopridošli tandem - na kojim pozicijama vi momci igrate? „Mi krpimo rupe na sredini terena“ - odgovorila su ova dvojica uglas.Slična situacija zabeležena je i na prvoj prozivci aktuelne Vlade Srbije. Kažu da je Mirko Cvetković ugledavši Dačića i Palmu na inauguraciji navrat-nanos sklepane svoje Vlade, čiju većinu članova ni sam do tada nije poznavao, pitao Tadića: „A ko su ova dvojica sportski građenih momaka?“ Ortački namršten, Tadić mu je predstavio budućeg zamenika Dačića, i njegovog vernog pratioca, koalicionog partnera bez portfelja, Markovića. „Odlični su“ - rekao je Tadić Cvetkoviću u poverenju - „da vidiš samo kako krpe rupe ne sredini terena“. Kažu da je Cvetković to posle došapnuo Gvardioli.

Koji si ti srećković! - mora da su rekli Srđanu Srećkoviću kada je izabran na odgovorno mesto ministra za dijasporu, ukratko - ministra za inostrane poslove prema našima u belom svetu. „To je isto kao ministar spoljnih poslova, samo dijametralno suprotno, i nešto sporije. Dijametralno, sporije - otud dijaspora“ - objasnio mu je Vuk, lider SPO, stranke čije je ime nastalo nehotičnim ukrštanjem reči SPOrno i dijSPOra. Oduvek je tu, naime, bilo raznoraznih SPOrova, posle kojih su istaknuti članovi nestajali negde u dijaSPOri.

U selu Saraorce kod Smedereva već danima slave pobedu Zorana Jankovića na izborima u Sloveniji, jer su meštani, kao i većina srpskih medija, čvrsto ubeđeni da su Slovenci masovno zaokruživali njegovo ime na listiću samo zato što je Srbin. Izgleda da je Janković dva meseca vodio izbornu kampanju tako što je išao od mitinga do mitinga i vikao: „Ja sam Srbin!“ Što nije promaklo probirljivim slovenačkim biračima, koji apsolutno nisu mogli da odole toj neodoljivoj tački iz njegovog programa.

Dok sam u Holandiji bio u pritvoru konstatovano je da je mom mozgu potrebno mnogo više vazduha nego drugim ljudima, otkrio je prekjuče izvesni Joca, kome greškom ne tepaju Ajnštajn, već Amsterdam. Iz tog razloga, zbog vazduha, Joca Amsterdam nije postao kosmonaut, nego je izabrao jedno drugo popularno zanimanje na slovo K.

„Dobar dan, zovemo iz Srpske napredne stranke. Izvinite što vas uznemiravamo. Da li biste želeli da Aleksandar Vučić bude gradonačelnik Beograda?“ Klasični telefoni sa slušalicom i brojčanikom bili su čudo tehnologije. Mogli ste lepo da zalupite slušalicu i da se osećate ispunjeno ceo dan kad vas jednog vikenda, recimo, pozove muški glas i pita vas gorepomenuto pitanje. Ovako, sa bežičnim telefonima koji ne mogu da se „zalupe“, dovoljno je reći samo historijsko „ne“.

Kad god sretnem predsednika Tadića pokažem mu srednji prst, ovako - izjavio je i gestikulirao ovih dana ministar Milutin Mrkonjić. Međutim, ova formulacija, iako uverljiva, uopšte nije tačna - Mrkonjić je, zapravo, rekao da uvek kada sretne predsednika Tadića pokaže mu pet M, što znači: Dragoljub Milanović, Mirjana Marković, Marko Milošević, Rade Marković i Mihalj Kertes.

Da je Svetska zdravstvena organizacija za ovlašćenog uvoznika virusa svinjskog gripa izabrala neku firmu Miroslava Miškovića, preduzetnika iz okoline Kruševca i Kipra, danas na zemaljskoj kugli ne bi bilo mnogo ljudi, pa samim tim ni mnogo afera. Da su u SZO samo malo prelistali male oglase i našli onaj: „Uspešno organizujemo razna slavlja, rođendane, svadbe, krštenja, vakcinacije i pandemije - zvati posle 17 sati, Miroslav & Milka“, točak istorije bi se pokrenuo u sasvim drugom pravcu, a „Insajder“ bi se možda bavio istom temom, ali na sasvim drugi način.

„Selo Oparić poznato je kao kolevka srpske naive i levačkog pesništva“, piše na sajtu Ujedinjenih regiona Srbije, skraćeno URS. „Kažu da je Oparić mesto sa verovatno najvećim brojem poznatih ljudi u celom Levču“, još piše na sajtu URS. „Janko Brašić - simbol naivne umetnosti i jedan od najpoznatijih Oparićana, proslavio je ovo selo svud u svetu“, navodi URS. „I pored velikog broja pesnika, slikara i političara koje je ovo mesto iznedrilo, meštanima Oparića niko nije pomogao, te danas žive bez kanalizacije i pijaće vode“, otkriva URS.

Neki mladi Novobeograđanin jurcao je pre koju godinu slučajne prolaznike po ulici Džona Kenedija sa sekirom i hokejaškom palicom. Bila bi to još jedna tužna velegradska storija da se u njoj nije pojavio krajnje bizaran element. Novobeogradski „duh sa sekirom’’ - saznali su novinari od komšiluka i familije - agilni je aktivista Srpske radikalne stranke. U priči su ostale nejasne samo dve sitnice - najpre, da li je poludeo pre nego što se učlanio među radikale ili je dijagnoza usledila tek pošto je „ufasovao“ partijsku knjižicu? I drugo - zašto nije avanzovao u stranačkoj hijerarhiji? Onda bi mogao da se pozove na poslanički imunitet. Kao, recimo, njegov partijski kolega Živanović Srboljub. Koji je, jelte, avanzovao, pa više ne mora da juri slučajne prolaznike sa ‘ladnim oružjem po ulici, već to čini po Skupštini Srbije i za to prima platu, plus dnevnice.

Zateknete se tako nekim poslom u demokratskoj, evropskoj, voštanoj, akva, zoo, jednom rečju - fascinantnoj Jagodini, i kao svaki dokoni novinar krenete da se raspitujete među lokalnim življem ima li tu kakve novinske teme od opštedruštvenog značaja. Recimo - ima li u toj „no problem“ Jagodini i nekih problema? Ima problema, kažu domoroci, ali nije baš zgodno da se o tome priča, osobito naglas.