Duško Bogdanović

Televizijski kadar. Predsednik Tomislav Nikolić u studiju Javnog medijskog servisa evropske (sic!) Srbije, kako gostu, jelda, i dolikuje. Nikolićev je „autfit“, iznenađujuće, besprekoran. Savršeno - za njegove gabarite i držanje tela - skrojen teget sako, uz vrišteći zelenu kravatu! Opa!!!

Još tog prepodneva (subota) kada je jedan dnevni list objavio datum, mesto (Sveti Stefan) i fotografije hotela i još neke zanimljivosti u vezi sa svadbom Jelene Ristić i Novaka Đokovića, pokrenuo se cunami ljudskih (?) izlučevina po društvenim mrežama, internetskim forumima i sajtovima. Zasmrdelo je do neba!

Jedna od verbalnih petardi koje iznad glava znatiželjnika ispalio Bojan Pajtić - preuzevši rukovođenje Demokratskom strankom - beše i ona o formiranju takozvane vlade u senci. Ideja poprilično otrcana na ovim političkim prostorima u minula četvrt veka, pre svega stroga što bi se ista vrlo brzo nakon gromopucateljne detonacije, izgubila u svakodnevlju. Bez realizacije, naravski...

Recimo da razumem nastojanja najvećeg dela srpskih medija da prate surove zakone tržišta. I potpuno se - uz retke i poštovanja dostojne izuzetke - identično ponašaju pri dosezanju tog cilja oni najveći među njima, kao i oni ne baš orijaši, mediji sa tradicijom, ali i oni sa dužinom života vilinog konjica, bogate kuće sa nacionalnim frekvencijama, jednako sa i onim ubogim, strogo lokalnih predznaka... Što veća čitanost, gledanost, slušanost, rejtinzi, šerovi... uslovljavaju im, ali baš u svakom segmentu, ključne postulate uređivačke politike. Ili je, zapravo, reč o unisonom opravdanju za sve ono što se nudi publici?

U poenti prastarog vica škrtica (Piroćanac, Jevrejin, Škot...) obećava sinu da će ga - ako bude dobar i poslušan - voditi do poslastičarnice, da sa ulice gleda kako druga deca jedu kolače. Sećate se?

Sa kamare komentara koji su propratili izbor Bojana Pajtića za prvog (petog u nizu) čoveka ovdašnjih Demokrata izdvajam dva: DS nikada nije imao slabijeg lidera, veli se u prvom, odnosno, da su ovi izbori, makar bili unutarstranački, zapravo jedini preostali, na kojima neko iz te stranke može bilo koga da pobedi.

Klasično srpsko „mož-da-bidne-ne-mora-da-znači“: pod nogama sve snažnija i sve zloslutnija tutnjava medijske (auto)cenzure, nad glavama, u istoj toj medijskoj stvarnosti, lebde oblačići lake zajebancije, šatro duhovite opuštenosti i lagodnog bašmebrigizma.

U dva veka dugoj povesti izvršne vlasti u ovoj zemlji, prevashodno u skladu sa društveno-političkim okvirom (kneževina, kraljevina, republika), ali i u zavisnosti od drugih važnih okolnosti, prvi čovek vlade različito je, formalno ili kolokvijalno, nazivan.Kad god beše prvi među popečiteljima, pa predsednik sovjeta, predsednik vlade, potom predsednik izvršnog veća. Imali smo u svakodnevnom govoru i premijera...

Novinarstvo u Srbalja - kako god im se država zvala - od Davidović Mite vakta i Novina Serbskih, pa do dana današnjih, zna i beleži - ređe lepe i lagodne, češće ružne i turobne - godine, istorijske okolnosti i ljude u njima.

Dabome je da je film, baš kao i televizija, prevashodno timski rad. Izraziti individualci, stvaraoci sa ogromnim bagažom uspešnosti koji sa sobom nose, dobrodošli su samo i jedino kada su spremni da svoj talenat i zanatske veštine podrede konačnom proizvodu.U suprotnom, džaba im njihove zvezdanosti. Ništa od posla.

Koncem minulog vikenda, u ono vampirsko vreme kada se pozdravljaju danas i sutra, prisustvovali smo - doduše, posredno, putem televizije - dvema verzijama srpsko-srpskog duela.Dabome, sasvim različitih predznaka i još različitijih namera i poruka.

Aleksandar Vučić, još malo bivši, a potom ko zna koliko dugo novi PPV (pravi predsednik vlade), svoja tajnovita razmišljanja o ustrojstvu, načinu rada i okvirne naznake sastava ministarskog kabineta kojim će rukovoditi, prvo je otkrio kolegi iz nemačkog (sic!) medija Dojče vele. Zanimljivo!

Ma koliko se pojedinci sa obe strane zajedničke nam granice, upinjali da pokažu i dokažu kako Srbi i Hrvati, (inače narodi - i jedan i drugi - svaki od domaćih mudrosera raznih „naučnih“ fela prozvani najstarijim, što će reći nastalim nekako odmah nakon ameba, a nešto pre paramecijuma) nemaju, ama baš ništa, slično ili zajedničko, duga istorija makar komšijskog života, a, bogami, i aktuelno svakodnevlje, tvrdoglavo upućuju na suprotno: mnogo smo slični. A kada je o nepodopštinama najšireg spektra reč, i vrlo, vrlo - isti!

Evo nas u drugoj epizodi srpskog (post)izborno-medijskog igrokaza. Akteri na sceni su uglavnom isti, publika je, dočim, za razliku od premijere, u vrlo pasivnom položaju. Sedi i gleda. Čeka nove zaplete. Eventualna iznenađena.

Okončana je prva epizoda srpskog izborno-medijskog igrokaza. Sve je od početka bilo jasno i poznato, precizno definisano, sa mlitavim zapletom i predvidivim raspletom.