Marko Vidojković

Jel mi verujete da nemam pojma kada je bio pedeseti, veze nemam o čemu je bio stoti, siguran sam da se vi tek ne sećate mojih jubilarnih kolumni, ali prekjuče sam se sav naoštrio da juče napišem kolumnu o svojoj sto pedesetoj kolumni u "Danasu"!

Priča se uveliko da će premijerka biti Siniša Mali, zato je ovo verovatno poslednja prilika da pišem o Anči. Da li mislite da posle televizijskih nastupa ide u vilu zadovoljna?

U nekom trenutku, bila je to verovatno letnja pauza u snimanju DLZ za TV Šabac, zakasnio sam s jednim računom za struju. Od tad, plaćam mesec dana kasnije nego što bi trebalo, krajem aprila za obračunski period u martu, krajem maja za obračunski period u aprilu i tako dalje.

Mnogi iz opozicije vole da naglase kako Aleksandar Vučić, jedini od svih nosilaca državnih funkcija ima legitimitet, jer, zaboga, pogledajte kakvi su bili izbori za parlament 2020, kao da izbori za predsednika, 2017, nisu bili rezultat Vučićevog petogodišnjeg silovanja demokratije, gušenja slobode medija, uništenja opozicije, te pretvaranja SNS u banditsku hobotnicu, a Srbije u mafijašku perionicu novca.

Da li se sećate saslušanija Kulačinovog i mojeg u Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, kojem je prisustvovao lik što nam je pretio metkom u čelenku, a zatim dobio zapisnike sa našim kućnim adresama?

Pobegao Rus, programer, sa porodicom iz Putinove Rusije u Beograd. Iznajmili dvosoban stan na Lionu za 500 evra i Rus prvi put odlazi u prodavnicu.

Juče, pre nego što ću početi sa pisanjem ovog teksta, prvi put sam u životu obišao sve režimske elektronske smećarnike i konclogore za vesti, izuzev "Novosti" i "Politike" (imam i ja dušu). Dakle, elektronski sam prelistao "Kurir", "Informer", "Republiku" (elektroverzija oblagača kanti za đubre "Srpski telegraf"), "Alo" i "Objektiv".

Rekao sam i napisao to možda i sto puta, ali vreme je očigledno i za sto prvi: kad muškarac ubije ženu, u čemu je ova usrana zemlja šampion, novinari, ne znam zašto, to uporno nazivaju "tragedijom". Kolege treba da prekinu s tom bednom praksom, jer to je, pre svega, zločin, tipičan za primitivne i zaostale sredine, u kojima muškarac smatra ženu vlasništvom, bez obzira na to da li joj je dečko, bivši dečko, muž ili bivši muž.

Danas je Dan mladosti, jedini praznik koji je nadživeo Jugoslaviju, ali samo u Srbiji. Četrdeset dve godine posle smrti druga Tita, na stadionu JNA biće priređen slet, a gosn Vučiću, Titu za maloumne i sirotinju, biće dodeljena štafeta mladosti.

Gosn Vučić je rekao da nas čekaju najteža vremena još od 1944. Siguran sam da je nenamerno napravio grešku, jer je bilo gorih godina od 1944. Pogledajmo koliko ih je u poslednjih deset.

S koje god strane da uđeš u Srbiju, uočljivi su simptomi mnogih oboljenja ove zemlje.

Pita me jedna gospođa na Fejsbuku: "Kako ste oprostili Đilasu što se sastao s Vučićem." Prvo, jako je zanimljiv naš (Kulačinov i moj) položaj u njenoj svesti, kao osoba koje praštaju grehe i to Đilasu, ni manje ni više. Nas dvojica smo, dakle, dva mala boga, gledano iz njenog ugla i na tome joj hvala.

Bio jednom jedan čovek. Moj drug od ranog detinjstva. Nekako smo izdržali do kraja srednje. Tada smo obojica zaključili - u ovom sranju od države više ne može da se živi. Palimo preko.

Već vidim osobu sa pola mozga kako se nervira jer Aksimet ne dozvoljava da mi ispod teksta ostavi komentar: "Ti'š pojest' jedno masno govno!" No, nije to sad bitno. Početak teksta, pa da se malo razveselimo.

U kancelariji ministra policije Vulina radilo se do kasno u noć. Radilo se i radilo, pa su se u pola tri čuli prvi petli, pa u tri drugi petli, pa je u četiri svanulo i taman je ministar oko pola sedam zaključio da se dovoljno radilo i da bi trebalo cepnuti ksanaks i na spavanje, kad zvoni mu telefon.