Svetislav Basara

Preksinoć sam u novim odajama Krokodila - smeštenog u Savamali radi lakšeg rušenja ako prekardaši - imao "sučeljavanje mišljenja" sa Markom Vidojkovićem...

Pu, malera, opet me uhvati neprejebivac na delu, ustanovi u prolazu da se sajamska pojavnost moje malenkosti bitno razlikuje od moje pojavnosti na slici iznad Famoznog, ma šta kažem - razlikuje; "dotični" (tj. ja) - piše izvesni "e sad" - "izgleda upravo suprotno od fotografije koju je zapandrčio iznad svoje rubrike".

Elem, osim Šešeljeve i Kijine knjige, na ovogodišnjem sajmu se u izdanju "Službenog glasnika" - doduše sa manje pompe i takoreći u poslednji čas - pojavila i knjiga "Ne ubiti pticu drozda", u kojoj je Miodrag Raičević sabrao kolumne, napise i zapise koje je veliki pesnik Brana Petrović godinama objavljivao u NIN-u, Dugi i ko zna gde sve ne.

Završi se još jedan Sajam knjiga bez žrtava u ljudstvu i uz samo jednu žrtvu u materijalu, uz malo preterivanja moglo bi se reći "paljenicu".

Nadahnuti jučerašnjim smatranjima, današnju subotu, dan za kulturu, posvetićemo uličarskoj kulturi u Srba, spomeničke se ovoga puta nećemo doticati, svakom je danu dosta zla njegovoga.

Ne trčite pred rudu, ne udarajte se preuranjeno šapicama o grudi, gornji naslovi nisu imena (polu)fiktivnih državica koje je naša diplomatija "na hemoroidima" ubedila da se pridruže Svetoj Alijansi nepriznavača lažne države Kosovo.

Ućutali se nešto neprejebivci koji raskrinkavaju moj prljavi posao navraćanja vode na vodenicu NJega Vrhovnog da bih, za uzvrat, u osamdeset petoj, da kažemo, godini bio postavljen za ambasadora u Paramaribu ili bar u Viktoriji, prestonici Sejšela, najnovijeg lidera u nepriznavanju "lažne države".

Suzili su nam se horizonti, stalno raspravljamo o rasprodajama pilića, političkim i seksualnim aferama, pa čak i o crnohroničnim događajima, zapostavili smo "duhovnu vertikalu", što bi sponzoruše rekle - digli smo ruke od "rada na sebi", a baš šteta jer se i na "duhovnoj vertikali" svašta događa.

Sajam knjiga je otvoren, Đole Vukadinović zasigurno nema primjedbi na sajamskog otvarača (Matija Bećković), ali tema naše današnje kolumne ipak nije sajamska, više je, da kažemo, crnohronična, ali došlo je takvo vreme u kome - osim časnog izuzetka Travničke - crnih drugih hronika i nema.

Kada, recimo, čuješ Dejan Mijač, odmah pomisliš aha, to je onaj reditelj, čuješ li pak ime Irfan Mensur, momentalno se dosetiš da je to glumac, ali kad čuješ Dejan Savić prva ti pomisao bude da je to fudbaler, ali čim ustanoviš da si ga pomešao sa Dejanom Savićevićem, onda pojma nemaš ko bi uopšte mogao biti taj čovek.

Sve se okrenulo naopačke, zašto bi Famozno bilo izuzetak.

Nakon prekonoćne smene Željka Hubača, direktora drame takozvanog Narodnog pozorišta, po krugovima dvojke i Euromahali prostrujalo je ibretenije umerenog intenziteta, a vodeći opozicionari se nisu udostojili...

Quid pro quo na latinskom znači trampa, zamena nečega za nešto, u slobodnom prevodu na srpski (i prilagođen srpskim posebnostima) quiod pro quo najčešće znači "ti meni daš bubreg, ja tebi dam mudo", u literaturi pak quid pro quo se koristi za opisivanje situacija u kojima se raznoraznim intelektualnim hokus pokusima uvaljivanje muda predstavlja kao donacija bubrega.

Juče pomenuti film "Krv i dijamanti" završio je relativnim hepiendom, a kako su se stvari dalje razvijale u imaginarnoj državi Podsaharske Afrike...

Pre jedno dve nedelje pogledah na Netflixu film blagočestivog naslova, "Krvavi dijamant", čija se istoimena radnja odvija u jednoj pitoresknoj zemlji Podsaharske Afrike, u kojoj besni građanski rat i kojom hara strašna glad.