Svetislav Basara

Uopšte mi nije jasno kako sam u pričama o starim srpskim zanatima propustio da obradim špijunažu, zanat relativno nov, ali što bi klinci rekli, jebitačan.

U osvrtu na našu prekjučerašnju kolumnu posvećenu tesnoj vezi između tiranije i podaništva, jedan je komentator postavio pitanje od milion sendviča - šta je tu starije, kokoška ili jaje.

Taman ja lupam glavu iz kog tonaliteta rodu da pojem, kojim trogatelnim rečima da nastavim mini-serijal započet jučerašnjom kolumnom, kad - viđi vraga - oglasi se novokomentator "Jovan" smatranjem koje nastavku sage o tesnoj vezi između tirjanstva i podaništva leže kao budala šamaru.

Isto ono što je u Danasu prekjuče rekao komičar Darko Mitrović rekao bi - samo da nije završio kao meso za hajdučki ćevap i da je poživeo do današnjih dana - i onaj prozorljivi Svetogorac koji je birvaktile male, porobljene narode Otomanske imperije upozoravao da sloboda koju će im doneti hajduci neće umeti da peva kao što je narodni pesnik pevao o njoj.

Već sam ranije bio načuo, a prekjuče i pročitah u Danasu, da će skorih dana biti objavljena sabrana Dela Radomira Konstantinovića i prva mi pomisao bi da će se naš stari znanac Abu Ćirjak zdravo struniti kad čuje za najavljeni trijumf autošovinizma, a kad sam već pomislio na Ćirjaka, ne mogodoh a da se ne zapitam gde li je, šta radi, šta sanja, šta mu se događa?

Osvanu utorak, dan za novu rubriku u Famoznom, nazovimo je Jeretičke priče, koju ćemo ovoga puta posvetiti sumornim smatranjima na temu nadgrobnog života u Srbiji, zemlji u kojoj - kako juče apsolvirasmo - zakoni seljačkog aparthejda važe i sa one strane groba.

U sumanutoj težnji da se umeša i apsolutno sve - i da momentano upropasti sve čega se dodatne - psihotična srpka politika se proširila i na zagrobni, tačnije predgrobni život, sledstveni se "ispraćaji" viđenijih pokojnika pretvaraju u političke mitinge, naravno jednopartijske, a u najmanju ruku jednomahalske.

Osvanu dan koji, ako je verovati jučerašnjim novinčinama, nikada nije osvanuo, famozni, dakle, šesti oktobar, a budući da se potrevilo da ne osvane baš u subotu koja je - ako se drugačije ne naredi - posvećena kulturi i društvenim pitanjima, u našoj ćemo se današnjoj kolumni pozabaviti uticajem "značajnih" datuma na srpsku istoriju i život.

Zadovoljstvo mi je da nastavim, nazovimo je "akademsku", raspravu sa Slobodanom Divjakom, jer je u pitanju ličnost koja ume da misli, što je u Srbiji retkost, i da potom, što je još ređe, mišljeno precizno artikuliše u pismenoj formi.

U toku su Dani petog oktobra tokom kojih polovina Srbije seiri nad neslavnom propašću tog istorijskog datuma, dočim druga polovina nariče za propuštenim šansama i priziva šesti oktobar.

Došlo je vreme - moglo se ono i predvideti - u kome su kožne gaće postale slaba zaštita od društvenopolitičke kancerogenosti i radioaktivnosti...

Ne bi me začudilo ako bi neki prilježni istoričar ili, verovatnije, istoričarka - muški deo ove profesije uglavnom prežvakava "zvanične verzije" - odnekud iščeprkao/la da je Srpska kraljevska akademija...

Čak u Rovinju - da ne kažem baš u dubini neprijateljske teritorije, na kojoj sam se obreo nekim književnim poslom - stiže do moje malenkosti crn glas da se Ministarstvo odbrane...

Možda će vam se učiniti da naša današnja kolumna nema veze sa našom večnom subotnjom temom, kulturom, ali itekako ima, videćete.

Pre nego što se na malo ozbiljniji način pozabavimo jednim od najstarijih srpskih zanata, rušenjem vlasti, citiraću biser tupoumnosti iz pera komentatora potpisanog "Cale", koji prenosim u originalu oriđinala.