Svetislav Basara

Kao kec na desetku, kao budali šamar, kao melem na ranu, pade na prekjučerašnje Famozno nakjučerašnja koluma Jasmine Lukač u kojoj pročitah da u Srbiji na delu imamo jednu nepolitiku kojoj je (prividno) suprotstavljena jedna neopozicija.

Danas sledi elaboracija jučerašnje tvrdnje da je svaka naša besmrtna vlast - ne samo aktuelna - koja zazire od Đilasa, Dragana, suštinski već polumrtva. Krenimo od početka.

Znate šta, nije realnost za svakoga, mada svakome velikodušno daje šansu, ali ako neko šansu porkocka tako što realnost uporno kroji i prekraja po meri sopstvene guzice, realnost se onda pretvori u rijaliti.

Eto ti patenta već u naslovu, zakoračismo u novi ponedeljak, u nove radne pobede, u novom dizajnu, pod novim naslovom - Basara ponedeljkom - ali pre nego što počnemo da pobeđujemo...

Budući da je subota dan za kulturu, u izvesnom je smislu i dan za ministra kulture, koji, kako izgleda, nije zaglavio u Mladenovcu, a možda i neće jer je stavio - ili će pre biti da mu je neko "odozgo" stavio - tačku na polemiku sa Mitrovićem, sa kojim se "ne može argumentovao raspravljati", što je, držim, prava šteta jer zbog te kobne tačke srpski narod i senat neće biti u prilici da sazna ko ga više voli i ko bi da mu više učini, dal Vukosavljević, dal Mitrović.

Desetog septembra ove godine u Parizu je umro ovde često citirani metr Pol Virilio, arhitekta i teoretičar informatičkih tehnologija, ali je porodica - pretpostavljam po izričitoj želji pokojnika - javnost obavestila da je Virilio preminuo tek sedamnaestog.

Izgleda da će popečitelj kulture i informisanja Vladan Vukosavljević skorih dana biti viđen za Mladenovac, a može mu se dogoditi i da završi u ropotarnici istorije, odakle ga - smatra jedna škola ovdašnjeg ciničkog mišljenja - nije trebalo ni vaditi.

Prođe ovogodišnja Gay parada bez žrtava u ljudstvu i materijala, bez umlaćivanja, demoliranja i halabuke, pa bi onaj naš Marsovac, koji već pakuje kofere i sprema se za dolazak u prednovogodišnji Beograd...

Ovo što u vam sad ispričati, nije izmišljotina, nego se zaista dogodilo u Užicu sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.

Čudo je naknadna pamet! Evo, recimo, dok sam bio prethodno glup, mislio sam - a mnogi i dalje tako misle i tako će zauvek misliti - da su "famozna srpska nesloga" i još "famoznije srpske podele" neki strašni metafizički entiteti, zli usud...

Jučerašnja kolumna u kojoj pomenuh uspenje i sunovrat jakog prijateljstva između JexS-a i krleta22 navede me na sumorna smatranja o seljačkom pragmatizmu, temi, koje smo se ovde već doticali, ali nije zgoreg da obnovimo gradivo.

Svaki intervju JexS-a Tadića praznik je demokratije, pa sam - obavestivši se prethodno da je JexS blagoizvoleo priuštiti praznik nedeljniku Vreme - zorom odjurio na trafiku, da bih se posle, u kafanici, osim kafom, napojio i na šanku državničke mudrosti.

Danas ponovo nastupam u ulozi Superhika, mog omiljenog junaka iz Alana Forda, zaštitnika tlačitelja i bogatih, Robina Huda sa "obrnutim predznakom".

Saleteše me juče i prekjuče SMS-zulumćari, stadoše da me zasipaju kritičkim porukama tipa šta mi bi da napišem da danas bismo drugu pesmu pevali, da je Milošević na Gazimestanu rekao ono...

Visoka Poeseta i Kosovo ovih su dana dvadesetčetvoročasovni Breaking News, pa nije red da mi, malotiražne Muje, zaostanemo za velikim (i sve većim) medijskim Turcima i zato našu današnju kolumnu posvećujemo (privremeno) propalom projektu "razgraničenju".