Kolumne

Avalski toranj

Avalski toranj

Svi znamo za Avalski toranj: arhitektonski ponos Beograda, Srbije, Jugoslavije, završen 1965. godine, visok skoro 203 metra, u koji je ugrađeno oko 4.000 tona armiranog betona. Izgrađen je sa osnovnom namenom da se na njegov vrh postavi televizijski predajnik, što je tada, pre 44 godine, bio jedini način za kvalitetno emitovanje programa.

Čaj za poneti od 17 funti

Čaj za poneti od 17 funti

Bivši kraljevski batler Pol Barel više od decenije „unovčava“ pokojnu princezu Dajanu, prepričavajući poznanstvo s njom, a da ne bi doveo ni u kakvu sumnju autentičnost svojih „sećanja“, nedavno je opisao pokojnicu u mrtvačkom kovčegu: „Uznemirilo me je to što nije imala šminku, bila je prekrivena čaršavom, kosa joj je bila mokra i nepočešljana i nisam bio zadovoljan, pa sam dao karmin i puder nekom ko je bio u prostoriji“.

Ojdi mi dojdi mi

Ojdi mi dojdi mi

Sjetih se nešto ovih dana, kako je gospodin Tadić, u ulozi predsjednika ovdašnjeg, za jednog gostovanja u Ujedinjenim nacijama (čitati državama a ne narodima), među ostalim rekao i kako je dok su neke zemlje radile ovo, ono i to, njegova zemlja osnivala UN. Ni danas ne kontam koja njegova zemlja. Kao što ne kontam kad sportski komentator, nedavno, pred utakmicu Rumunija – Srbija, tamo, kaže kako „smo poslednji put igrali sa Rumunima pre trideset godina i…“.

Krausovska vremena

Krausovska vremena

Juče slušam Verana Matića, glodura B92 gde kaže, gostujući na matičnom Radiju povodom jubileja ove medijske kuće da „direktori marketinga uređuju medije“. Ne znam da li je to nemoćni opis stanja s kojim bi se valjalo pomiriti, ili upozorenje na trend prema kojem bi se trebalo kritički odnositi i menjati ga, tek primećujem da promašuje jer pomera težište „greha“ sveopšte komercijalizacije i marketingizacije medija na ljude koji se time profi bave, dočim valjda „lepe duše“ uredničko-novinarske stoje s onu stranu komercijalizacije, u svetu čistih ideja same kvintisencije novinarstva kao večnog traganja za gralom istine, pravde, ideala. Čini se, međutim, da je istina obrnuta.

Genocidni mikrobi

Genocidni mikrobi

Mikroorganizmi su najveći ubica ljudi u (novijoj) istoriji. Kako piše Džared Dajmond, sve do Drugog svetskog rata, više ratnih žrtava umiralo je od mikroba koje je sa sobom nosio rat nego od ratnih rana. Sve pompezne i posve nacionalne vojne istorije koje slave masovne ubice poput vojnih generala, zapravo bi u zvezde trebalo da kuju mikrobe tifusa, kolere, tuberkuloze, malarije, velikih boginja i slične.

Ključno razvijanje svesti

Ključno razvijanje svesti

U ovoj zemlji se još vode polemike o tome treba li imenicu internet pisati s velikim ili malim početnim slovom. Pristalice velikog početnog slova tvrde da je reč o jedinstvenom tehnološkom izumu kome makar kroz pisanje u jeziku treba odati dužno priznanje, dok s druge strane, ljudi iz struke, ali i lingvisti, napominju da ovu imenicu treba pisati malim slovom. Priključak na svetsku kompjutersku mrežu je, u razvijenom svetu odavno, a kod nas polako biva, izjednačen sa priključcima za struju i vodu.

Tuzlanska so

Tuzlanska so

Išla sam u noći između petka i subote u Zagreb. Svega tri sata vožnje od Beograda do Zagreba. Kako je samo sređen autoput. Ista stvar u nedelju, od Zagreba do Tuzle, sve do skretanja za Brčko. Granica je u međuvremenu; jeste, granica i zastave.

Oduševljenje Rusa za „punto“

Oduševljenje Rusa za „punto“

Svaki narod ima svoju tradiciju na koju je, mahom, ponosan. Tradicija je obično skup pozitivnih, afirmativnih, neretko herojskih dela i događaja koji su duboko urezani u kolektivno pamćenje naroda. Istraživanja ozbiljnih istoričara nam, međutim, govore da su te „istorijske činjenice“ mahom izmišljotine i zablude koje su za cilj imale sejanje optimizma bez osnova. Kažu da je takav optimizam bio preko potreban za lakše prevazilaženje teških vremena kakvih je bilo u istoriji svakog naroda, svake države.

Pobednik u miru

Pobednik u miru

Obećao je 200.000 novih radnih mesta, povećanje penzija, ukidanje viza, mostove, gasovode, koridore, 1.000 evra po glavi punoletnika, bolji život, Torino u Kragujevcu, Evropu u Srbiji, Srbiju u Rusiji, Beograd u Banja Luci, Vojvodinu u Briselu, Kosmet na Kosovu, Dačića u Vladi…

Nesvrstani

Nesvrstani

Prvo je bio, što je sasvim u redu, Prvi maj. Navodno Praznik rada u oko sto pedeset i kusur zemalja. Pomalo, pomalo, još od Prvog kongresa Druge internacionale, hiljaduosamstoosamdesetdevete, na kojem je rečeno da „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojem radnička klasa (najamni radnici, proleteri – ja) treba manifestirati jedinstvo svojih zahtjeva i svoju klasnu solidarnost“. Baš me je onako nekako prostorno dirnulo.

Psi od s(a)lame

Psi od s(a)lame

A Jelena Dokićje samo smogla snage da u intervjuu za australijski „Sport end stajl“ izjavi: „Otac me je redovno tukao. U tom periodu ništa nije moglo da me nasmeje. Htela sam nečiji tuđi život“. Epilog: Damir Dokić, „nenasilni“ otac za primer po mišljenju „patriotskog“ dela nacije uhapšen je u sredu jer je zbog ovog intervjua pretio smrću australijskoj ambasadorki u Beogradu, gospođi Kler Birgin. Na Fruškoj gori, policija je Dokiću zaplenila čitav arsenal oružja, kako valjda priliči bogatoj domaćinskoj kući. Ministar policije, Ivica Dačić, ovog puta je bio sasvim na visini zadatka. Uprkos svim osporavanjima koja su usledila.

Dražin grob

Dražin grob

U Srednjem veku, Evropa je svoje mrtve sahranjivala u blizini ili zajedno sa svecima, mučenicima i sličnim. Verovalo se da će ovi junaci pomoći pokojnicima nakon smrti. Individualizovano sahranjivanje se u Evropi pojavljuje tek oko 13. veka, iako je pre toga bilo prisutno u antičkom Rimu. Do tada, ljudima nije bilo toliko bitno da svako telo ima svoj poseban dom u vidu groba i nadgrobnog spomenika.

Derviš i smrt

Derviš i smrt

Sve do devedesete, dok nije bilo očigledno, onima kojima do tada nije bilo, razvaljivanje zemlje i nogama i rukama, svim raspoloživim sredstvima, kao praktična izvedba parole „Mi ćemo učiniti sve“, jezero koje se tada zvalo Partizanske vode na Zlatiboru služilo je, naročito deci, za kupanje. Ja se toga veoma dobro sećam, kao i nekih drugih stvari, bez obzira na to što će poneki danas upitati „Koja zemlja, kakva zemlja, koja luka, koji Bar“.

Odmah, gospodo, odmah!

Odmah, gospodo, odmah!

Prođe još jedan Prvi maj. Vodeći sindikalci su ga proslavili na različite načine. Jedni su organizovali „veliki protest“ u centru Beograda na kojem su okupili skoro celokupnu rodbinu i manji deo komšiluka i time su manifestovali poslednje upozorenje Vladi Srbije. Drugi su, ne radeći ništa, optuživali prve da su nesposobni, a treći su, po prohladnim izletištima, u magli, nožem, ražnjem i roštiljem vodili borbu protiv novog meksičkog gripa masovnim uništavanjem najvećeg krivca za njegovu pojavu.

Pacovska rupa

Pacovska rupa

Pokojni Veselko Tenžera, jedan od najvećih novinskih pisaca na ovim našim račvastim jezicima, gunđao je svojevremeno protiv „gnjilog žurnalizma“ koji „uočava pojave“, umesto da gleda svoja posla. Tu spadaju „gnjusmagazinske analize“ i „kolumnjarstvo“ takođe. Delim to gunđanje, pa ćemo sada o nečemu sasvim drugačijem, što bi se reklo kod Montija Pajtona.

Prva Poslednja