Aleksej Kišjuhas

Da se odmah raščisti jedna stvar u vezi sa krizom u Grčkoj: Grci nisu lenji. Nisu ni nerazumni ni radikalni, kao ni razmaženi ili bahati. Naime, narativ o tome da su Grci decenijama pozajmljivali pare da bi lenčarili, obžderavali se i oblokavali, da je zatim stiglo vreme da se te pare vrate, a oni se sa Ciprasom i petokrakom na čelu sada prave blesavi i traže da im se otpiše dug jeste - obmana, prevara i udobni mit.

Internetima kruži fotka male afričke devojčice iza nekakve niske drvene ograde, dok okupljena masa belih muškaraca u sakoima i belih žena pod mini-valovima kliče, gleda u to crnče kao u čudo neviđeno, daje joj hranu i tome slično. U pitanju je bila Svetska izložba na kojoj je prikazano i izvesno i posve ograđeno "afričko selo", a čiji su živi "eksponati" faktički stavljeni u svojevrsni "ljudski zoološki vrt". Mesto i vreme? Brisel, Evropa, 1958. godine.

U ponedeljak je obeleženo ravno 800 godina od usvajanja Magna Karte (Magna Carta ili "Velika povelja"). Doduše, većina nas je to uvidela zato što je Gugl, osam vekova nakon 15. juna 1215. godine, na svoju naslovnu stranicu stavio animaciju ("dudl") kralja Džona kako potpisuje, tj. nevoljno lupa pečat na Povelju.

Ko od nas barem jednom nije maštao o svojoj malenoj državi u kojoj bismo bili carevi ili premijeri, bogovi i batine? O nezavisnom i samostalnom tropskom ostrvu ili o suverenom i nesvrstanom ulazu u betonsku zgradu na Zvezdari ili Detelinari, svejedno? Većinu nas pristojnih ovakve robinzonijade napuste po izlasku iz puberteta. Neki drugi, međutim, trajno infantilno žive svoje produženo detinjstvo.

Ko je beše rekao da se istorija koja se ne nauči ponavlja? Romerovski zombi-ustanak četničkog nacionalizma 1990. godine je rasturio Jugoslaviju u krvi, kapitalizmu i genocidu, a svoju ne-tako-epsku završnicu ima u rehabilitaciji Draže Mihailovića 2015. godine.

Rehabilitacijom Dragoljuba Draže Mihailovića zakovana je višedecenijska dominacija ideologije četništva, odnosno prakse etničkih zločina, kolaboracionizma sa gubitnicima istorije, te uskogrudog i palanačkog nacionalizma u Srbiji. Ali je zacementirano i protivprirodno osećanje stida zbog sopstvene komunističke i antifašističke prošlosti na koji je srpsko društvo kolektivno pristalo. Zašto je to tako? Kako se dogodilo da se ova država odrekla svog antifašističkog nasleđa i pripadnosti pobedničkoj strani?

Kakav je osećaj pljunuti činjenicama u lice? Svojoj državi, istoriji i nasleđu? Skupiti sekret pljuvačnih žlezda i uputiti ga u pravcu sopstvenih roditelja i/ili njihovih roditelja? Kao i ka obrazu svih ostalih boraca za slobodu - ljudi kojih smo i individualno i kolektivno nedostojni?

Moderno društvo je nastalo u kafani. To jest, ono je nastalo pojavom fenomena koji je Jirgen Habermas nazvao "javnom sferom", a koja se pre svega trenirala po evropskim salonima, debatnim društvima i kafeima u 17. i 18. veku.

Pre oko nedelju dana, Nerdin Ibrić je uzeo pušku i dovezao se do policijske stanice u Zvorniku. Uz povike "Alah je veliki" ubio je policajca Dragana Đurića, nakon čega Ibrića ubijaju ostali zvornički policajci. Uprkos specifičnostima, ceo slučaj je odmah o(t)pisan kao teroristički, uz ponekad suvisle, a ponekad sumanute paralele sa 11. septembrima i Šarli ebdoima.

Istorija sveta je istorija Mediterana. I sve je počelo sa migracijom. Čovek je udobno živeo u Africi jedno 150 hiljada godina, ne izdvajajući se naročito i ni po čemu posebno među drugim živim vrstama. Ali onda su pre oko 50 do 70 hiljada godina neki ljudi iz Afrike migrirali na Bliski istok i u Evropu preko istočnog Sredozemlja, tj. doline Nila i Levanta. Uzgred, u toj su Evropi stotinama hiljada godina već boravili Neandertalci koje su naši afrički emigranti i preci, uz dosta komešanja i malo seksualnog mešanja, po kratkom postupku istrebili.

U Srbiji je od nedavno na delu cenzura medija. I, ne, ne radi se o pritiscima na medije koji postoje od kada je i medija i pritisaka, a o kojima mesecima u nedostatku boljih tema drobe opozicionari i projektaše nevladine organizacije. Ovoga puta, reč je zaista o oldskul cenzuri, goloj poput nemačkih turista na hrvatskom FKK primorju. Jer, pre izvesnog vremena, izvesni Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM, bivša RRA) po hitnom postupku je zabranio emitovanje rijaliti programa "Parovi" na 24 sata. Povod ili kap koja je prelila cenzorsku čašu je, navodno, bila nekakva "pena žurka" tokom koje su se oskudno odeveni učesnici tih "Parova" pod alkoholnim gasom i u borbi za rejting hvatali za guzice, (istopolno) ljubakali, provokativno plesali, te jahaće sedali jedni drugima u krilo.

Omiljena verska figura, kao i omiljena uskršnja zombi-priča ovog kolumniste, sociologa i bezbožnika amatera ona je o Mariji Magdaleni. Zapravo, u pitanju je "Marija, koja se zvaše Magdalina, iz koje sedam đavola izađe" (Luka 8:1-3), odnosno "Marija Magdalenska", žena poreklom iz grada koji se zove Magdala. Koji, uzgred, i danas postoji na obalama Galilejskog jezera, oko 150 kilometara severno od Jerusalima.

Jedan popularni muzičar je svojevremeno napisao i odsvirao pesmu "Poljubi mi guzicu". I sad sklonimo sitnu decu i ostale koji se tako osećaju jer tekst ove pesme (u slobodnom prevodu) glasi: "Poljubi mi guzicu lepo, poljubi je lepo i fino, lepo i fino, poljubi mi guzicu. To je masna požuda, lepo podmazana, k'o pečenje da ližem, što radim svakog dana. Bolje utroje nego udvoje, hajde samo probaj, ljubi, ljubi, ljubi".

Prošle nedelje izostalo je usvajanje skandalozno bizarne, jednako kao i bizarno skandalozne odluke o tome da Autonomna Pokrajina Vojvodina dobije "dualna znamenja" ili duple simbole. To jest, još jednu zastavu i grb, pored postojeće zastave i grba.

Mekdonalds u Banjaluci je pre par nedelja ugasio svoje žute lukove, spakovao burgere, krompiriće, kečape i krastavčiće, pokupio pinkle i otišao nazad u američki san. Tačnije, tamo gde je zarada moguća. Međutim, vest da je zatvoren ovaj kultni i kontroverzni, a usput i prvi i jedini američki restoran brze hrane u Republici Srpskoj (uzgred, isto se dogodilo i u Tuzli prošle godine), dočekana je sa orgazmičkim oduševljenjem.