Aleksej Kišjuhas

Endi Vorhol je bio Rusin. Uz mogući (ali i slabo verovatni) izuzetak najzaludnijih istoričara umetnosti, ovu činjenicu znaju jedino - Rusini. Jer, ono po čemu je Vorhol poznat nije rusinstvo i grkokatoličanstvo, već revolucija u istoriji umetnosti. On je promenio umetničko izražavanje 20. veka i vekova koji dolaze.

Na „dijaloškim“ stranicama Danasa razvila se sjajna diskusija o političkom nasleđu jednog velikana ekonomske i sociološke teorije, Vilfreda Pareta. Jer, velikani obično imaju tu nezgodnu osobinu da im je nasleđe i široko i duboko i kontroverzno. Glavni argumenti su već korektno istaknuti i postpolemičke lule mira su popaljene, kako i priliči. Možda valja istaći samo još jednu opasku. Dakle, tako je, Pareta jesu odvratno i neadekvatno svojatali italijanski fašisti, ali ga je svojatao i - Harvard. Na ovom teškašu od univerziteta postojao je tzv. „Paretov krug“, pod liderstvom Lorensa Hendersona, fiziologa, hemičara, biologa i - sociologa. Istom kružoku su pripadale sociološke veličine koje se odazivaju na Parsons i Homans.

Imamo dve rečenice u vezi sa uraganom Sendi, koji je pogodio istočnu obalu Sjedinjenih Američkih Država. „Zaslužili su to. Ovo je božja kazna za američka zlodela“ i „Sve se vraća kad tad. Neka i oni osete bol i patnju. Bog sve vidi“. Jedna je izjava Ajmana al-Zavahirija, visokog zvaničnika Al Kaide, a druga je izjava anonimnog internet komentatora iz Srbije.

Pozorište u kući žutih mesecima ne jenjava. Medijska pažnja koju zadobijaju dešavanja u i oko naprasno opozicione Demokratske stranke rezultat je kombinacije razumljive zluradosti osiromašene i varane javnosti, ali i činjenice da se među jednako naprasno vladajućim partijama i nakon stotinu dana ne dešava mnogo šta. Naravno, osim međusobnih sporečkavanja.

Nedavna zabrana Parade ponosa je u uskogrudim i lažno bogobojažljivim skutima partije Dveri prozvana „pobedom porodičnih ljudi“, kao i „pobedom u cilju trajne zabrane totalitarne promocije homoseksualizma“. Na stranu što se u borbi protiv, samo njima znanog, totalitarizma služe i raduju totalitarnim metodama - pretnjama nasiljem i zabranama slobodnog okupljanja - interesantna je vešta artikulacija agresivnog antihomoseksualnog opredeljenja u nešto što ima veze sa porodicom.

Ko je čuo za zloglasnog renesansnog slikara i vajara Danijelea Rikjarelija? A za Mikelanđela Buonarotija? Prvo poznati: Mikelanđelo je, između ostalog, bio angažovan i na oslikavanju zida oltara Sikstinske kapele, oko dvadeset godina nakon prvobitne „tezge“ - monumentalnih freski na tavanici. Ovaj oltar, sa temom Strašnog suda, predstavio je biblijske figure mišićavim i prilično nagim.

Nedavno su Beograd, u kratkom roku, posetile dve međunarodne zvezde: propovednik Nik Vujičić i humanoidni robot Asimo. I sa sobom donele dve temeljno različite poruke. Prvo, Vujičić je poručivao da ne odustajemo od onoga što smo sebi uvrteli u glavu. Zatim, da treba da živimo slobodno i bez ograničenja. Onda, da je život čudo jedno i da treba biti srećan. Spomenuo je i da ne zaboravimo da se pomolimo pre spavanja i da ljubimo boga svaki dan.

Bilo je pitanje dana kada će radikalni islam otkriti YouTube. I, povodom nekakvog idiotskog video-klipa kakvih je na tim internetima kvadrilion, baš na 11. septembar, počelo se izlivati nasilje od Egipta preko Libije sve do Novog Pazara.

Kao što je mnogima poznato, u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa nudi se odgovor na tzv. Krajnje Pitanje Života, Univerzuma i Svega. Naime, u sjajnom satiričnom trenutku ovog naučnofantastičnog romana, vanzemaljska civilizacija sa fetišem ka metafizici izgradila je superkompjuter u nameri da mu postavi pitanje o toj prokletoj suštini i tom vraškom smislu života i ostalog.

Pre sedam dana, novu sezonu Bitef teatra otvorila je premijera drame „Daleko“, po tekstu Tamare Bosak i u režiji Nenada Prokića. I tik do plakata za dotičnu stavljena je fotografija nedavno preminulog Nila Armstronga, a režiser je u jednom intervjuu istakao da predstavu posvećuje ovom astronautu i njegovom podvigu.

Zamislimo sledeće: osvanulo je prelepo jutro, a mi na terasi uz kafu listamo današnje novine. I u rubrici „Zanimljivosti“ ili „Luda planeta“ spotaknemo oči o sledeću vest iz bratskog i srdačnog Zimbabvea: Predsednik lokalnog odbora novoformirane političke partije u gradu Kvekve zatvorio svoje partijske kolege u improvizovani zatvor u obližnjoj džungli. Naime, edukuje nas novinar, višestranački sistem i ta demokratija su nedavno uvedeni u ovaj region u Zimbabveu, prevashodno naseljen domorocima iz plemena Kvakiutl. Dotični se tradicionalno bave stočarstvom ili rade u rudnicima zlata koje drže lokalni moćnici.

Ekstremni desničar i po sopstvenim rečima „militantni nacionalista“ Andres Brejvik, koji je u svom pohodu protiv multikulturalnosti ubio 77 i ranio 242 mladih ljudi, a u slobodno vreme se divio Radovanu Karadžiću, provešće najmanje 21 godinu u zatvoru.

Nakon kvalitetno završenih Olimpijskih igara, nekvalitetni komentari ne prestaju. Naime, sportski neobrazovani i neobavešteni komentatori (uključujući tu i gorepotpisanog), posvetili su se fenomenima mimo svog tog blistavog utrkivanja i loptanja unaokolo.

U društvu nevoljnom da se pogleda u ogledalo nacionalni sport je promašivanje teme. Slučaj nasilne smrti jednog štićenika u nekakvom „duhovnom rehabilitacionom centru“ i uopšte batinanja kao metoda lečenja narkomanije samo je nova tema za istu disciplinu.

U Helsinkiju, 31. jula, Brus Springstin i I Strit Banda završili su posetu Evropi u okvirima svoje „Wrecking Ball“ turneje. Autor ovih redova u društvu Senke, Dušana, Radovana i Zorana uputio se na dve stanice Gazdine „Kugle za razbijanje“ - one u Pragu i u Beču, na uzastopnim koncertima 11. i 12. jula.