Svetislav Basara

Poznato je da sam ja strog, ali pravičan. Sad moram da branim Tomicu Milosavljevića, pa to ti je. Elem, Tomica se operisao u Nemačkoj, a ovde se podigla halabuka koja me jako podseća na onaj večni kretenizam - „kupujte naše“. Ta je sublesasta parola u direktnom srodstvu s pompeznim budalaštinama tipa „mi možemo i ono što ne možemo“ i mnogim drugim od čije se besomučne upotrebe nisu izlizale one nego - Srbija.

Lele, majke. Prezident nam izgleda izgubio živce. Otišao na par dana u inostranstvo, a subjektivne i objektivne nepravilnosti se namnožile. Nisu čistili kanale u nekoj varošici, voda nadošla, javašluk je plaćen poplavljenim domaćinstvima. Hiperaktivan kakav je, prezident leti na lice mesta da (ne)odgovornima očita bukvicu. Postupak hvale vredan.

Zbivanja iz protekle nedelje savršeno su se uklopila u program još jedne u seriji besmislenih lokalnih manifestacija. Mislim na „Dane magaraca“ u Zasavici. Nisam blagoizvoleo otići tamo, ali sam čuo utiske posetilaca.

Počelo nešto da se šuška da će biti pokrenuta istraga o odgovornosti za neronovsko demoliranje Beograda, kojim su se „patrioti“ osvetili kosovskim secesionistima i njihovim mentorima, a iz DSS-a već stižu pritužbe na nelegalnost, nelegitimnost, jednom rečju - „nevlasnost“. Dragan Šormaz, na primer, odgovorno tvrdi da je cela stvar „politički pritisak na tužilaštvo“.

Dok Cvijan nije eskalirao, mislilo se da poslednja umire Nada Kolundžija, sada znamo da poslednja umire Nata Mesarović. Pustiše na sve otvorenijim televizijama seks, laži i video trake.

Puštena žirafa u pogon. Otvorena četiri kilometra autoputa. Dođe red i na šlag na torti: na otvaranje Avalskog tornja. Kako to biva, ispod tornja se okupio društveno-politički vrh, medijska pažnja fokusirana, nedostaju samo pioniri i pionirke. I njih će biti vremenom. Cenim to po celokupnosti ugođaja. Ali sad ću po običaju da zakeram. I da postavim pitanje: zašto je toranj uopšte ponovo podignut? Da krenemo od primarne mistifikacije, od tornja kao „simbola Beograda“.

Pre mnogo, mnogo godina kritičari su spočitnuli Hegelu da tokovi nemačke stvarnosti odstupaju od njegovih teorija, a G.V.F. im je mirno odgovorio: „Tim gore po nemačku stvarnost“. E, sad, treba imati snažnu imaginaciju pa zamisliti koliko je crnje i gore po našu stvarnost što nikada nije imala nikakvu upotrebljivu teoriju, nikakvu stvarnu projekciju nacionalnog smisla. Od stvaranja moderne Srbije

Karnevalizaciji svega i svačega nema kraja. Ovih dana čusmo vest da je pala odluka da se napravi ploveća crkva. Na uvid je stavljena i maketa: brodić, na brodiću crkva, sve sa zvonikom i portom. Kao i mnoge druge originalne ideje i ova je, saznajemo, uvezena iz matuške Rusije. Gradnja takvog broda-crkve tamo verovatno ima smisla.

Eto šta ti je civilizacija! Ništa. Gradi se (bogme i ruši) hiljadama godina, a onda neki zabačeni vulkan neizgovorivog imena eruptira i sve ode do đavola. Totalni kolaps. Prekid avionskog saobraćaja. Aviokompanijama smrkava, železnicama i rentakar agencijama sviće. Sve se na ovom svetu pretvorilo u komercijalu. Kako stvari stoje i na Sudnji dan će se pojaviti dileri kabanica protiv Božijeg gneva i vatrostalnih odela za pakao.

Nadajmo se da će ova nedelja biti bolja od prošle. Cvijan je znalački stavljen ad acta; Vučić je prerano kukuriknuo. Niko se nije previše uzbudio zbog transfera decenije. Nije ni bilo razloga za uzbuđenje. Činovnik prešao iz jedne u drugu kancelariju. Brzo će, kako stvari stoje, kad diummviri uvide da spektakla nije bilo, završiti u anonimnom srednjem ešelonu jedne velike stranke u kojoj postoji samo „baza“ i vrh.

Tijanić je konačno lupio rukom o astal. Kako saznajemo, na programima RTS-a više neće biti mesta za nasilne i nevaspitane poslanike. Odluka za svaku pohvalu. Mada, uz čvrstu odluku ide i anex. „Pratićemo“, veli Tijanić, „ponašanje prostaka i nasilnika, pa ako se u međuvremenu poprave, tj. ako se prizovu pameti, vrata naše kuće ponovo će im biti otvorena.“ E, tu leži skrivena opasnost.

Izgleda da je bilo potrebno da Velja Ilić javno izvređa portparolku DS-a Jelenu Trivan, da joj uputi najstrašnije pretnje i da je ganja po hodnicima Javnog servisa, pa da se vrh DS-a zapita: kuda cela stvar vodi? Videćemo šta će ispasti od tih razmišljanja. Ali više je nego jasno da treba doooobrooo razmisliti. Jer, ne razmislili se. Ne preduzme li se nešto.

Kako koji dan, sve gore vesti. Evo, čitam u štampi da je život državnika visio o koncu. Planirani neki atentati. Snimani ulazi, ministarke praćene, samo što se nije pripucalo. Ozna je, hvala bogu, sve doznala, pa možemo odahnuti. Ne valja u svemu tome što Ozna ne doznaje stvari blagovremeno. Koliko razumedoh iz šturih novinskih izveštaja, atentate su planirala izvesna gospoda koja do pre par meseci behu ugledni građani. Biznismeni. Zemljoposednici. I kućevlasnici. A onda ih optužilo, a osumnjičeni po sve sumnjivijem scenariju blagovremeno napustili nesigurne vekovne teritorije. Potom je državotvornost uzvratila udarac. Počela da zaplenjuje zemljoposedstva i kućevlasništva, a bivši se ugledni građani osetili oštećenim i tamna strana sile je, kako to ide, još jednom krenula u navodno odlučujući boj sa sinovima svetla.

Delo Žana Bodrijara bez sumnje bi bilo bogatije da je pokojni filozof nekim slučajem proveo izvesno vreme u Srbiji i da je posle boravka napisao bar obimniji esej. U redu, Amerika, kojoj je posvetio jednu knjigu, mnogo je veći izazov za istraživača simulakruma i simulacija. Ali ni mi nismo za bacanje. Naprotiv! Kada bismo raspolagali približno istim resursima, teritorijom i populacijom - treba to pokušati zamisliti! - Sjedinjene Države nam ne bi bile ni do kolena.

E, život je nekom majka nekom maćeha. Kod nas se u pogon puštaju žirafe, po belom svetu u pogon puštaju akceleratore. Ovoga puta sam na našoj strani. Ima poprilično sublesastosti u Jovančinim priključenijima. Ali, ipak je sve nekako ljudski, unutar određenih nam granica. Ovo sa akceleratorima, međutim, nimalo mi se ne dopada.