Aleksej Kišjuhas

Većina ljudi ne razume i ne razmišlja o rizicima koji su pred njima, to jest pred svima nama. Kada kažemo rizikovati, obično mislimo na nezgodne situacije kojih se valja kloniti. Sami ćemo najradije izbegavati rizike, a tako ćemo učiti i svoju decu. Doduše, sa zadovoljstvom ćemo deliti različite ohrabrujuće paolokoeljovske sentence o tome da uvek valja rizikovati i pokušavati nemoguće na samospoznajnom putu. „Ne možemo otkriti nova mora ako nemamo hrabrosti da iz vida izgubimo obalu“, reče Andre Žid i tome slično. Ali, duboko u sebi, znaćemo da je to budalaština. Nažalost ili na sreću, život uopšte ne izgleda tako. Naime, apsolutno sve što radimo u sebi podrazumeva - rizik.

Nekoliko stvari je van sumnje. Prva: da Nobelova nagrada za mir znači puno novca. Marti Ahtisari, laureat iz 2008. godine i čest gost ovih prostora, dobio je nešto više od milion evra, uz medalju, diplomu i ugled. Druga: da je Nobelova nagrada za mir prilično kontroverzna. Najsvežija je ona udeljena Baraku Obami (2009), kao predsedniku koji je na tom mestu u trenutku nominacije sedeo čitavih 12 dana. Još nezgodniji mirovni Nobel bio je onaj dat Jaseru Arafatu (1994) jer je pristao na prestanak ubijanja jevrejskih civila - nakratko. Arafat je bio osnivač Fataha, grupe čiji je posve mirotvorni cilj "uništenje cionističkog ekonomskog, političkog, vojnog i kulturnog postojanja".

Svoju satiričnu priču „Carevo novo odelo“ Hans Kristijan Andersen je objavio 1837. godine, uz „Malu sirenu“, „Princezu na zrnu graška“ i neke druge, inspirisan jednom srednjovekovnom storijom. Podsetimo se, obmana dvojice krojača sastojala se u tome što su rekli da njihovo odelo ne mogu da vide oni koji se nalaze na položaju koji ne zaslužuju ili koji su jednostavno glupavi. Carevo osoblje, pa i sam car, lagali su da ga vide, svesni svoje nekompetentnosti. Andersen je bio motivisan sopstvenim iskustvom, odnosno zgrožen nad snobizmom i licemerjem danskih buržoaskih krugova u koje je bio primljen. Pogodio je temu koja je univerzalna i njegova priča postaje univerzalno poznata. I pada na um svaki put pri razotkrivanju pojavno pompezne i naduvene društvene ekipe kao prozaične i neozbiljne. Kao na primer - diplomatije.

Karl Marks je bio nezgodan koliko i genijalan. Rečima njegovih savremenika, bio je grub i kosmat, nespretnih pokreta i pogrešno zakopčanog kaputa. Istovremeno, bio je gord, samouveren, i dobro depiliranog jezika. Dominirao je svakom situacijom u kojoj se našao i gotovo stalno govorio u imperativu. Izazivao je poštovanje i odavao utisak čoveka sa ciljem i misijom.

Sedamdesetih godina u Americi, kompanija Pepsi je osmislila reklamnu kampanju pod nazivom Pepsi izazov. Po tržnim centrima i sličnim javnim okupljalištima, prikriveni predstavnik Pepsija je ispred sebe imao sto i dve prazne čaše. U jednu čašu je sipao pepsi-kolu, a u drugu koka-kolu, bez toga da se ljudima kaže koja je koja. I, dato im je da otpiju od svake i procene koji ukus im se više sviđa. Interesantno, ali velika većina ljudi je redovno odabirala - Pepsi.

Poljoprivreda je verovatno najvažnija stvar koju je čovek izmislio. Vatra, točak, umetnost, internet, kontracepcija i ostalo su odviše sitne drangulije za umeće uzgajanja sopstvene hrane. Umesto da jurca za mamutima ili čeprka po žbunju i drveću, čovek je ukapirao kako da proizvodi ono što žvaće. Uzgred, nije to bilo nikakvo otkriće jednog genijalca kojeg je mrzelo da ide u lov. Već proces koji se razvio iz nužde i koji je trajao barem hiljadu godina.

Termin „zdravizam“ je u radu iz 1980. godine uveo politički ekonomista Robert Kroford, njime označavajući (tada) narastajuću zdravstvenu svest, društvene pokrete i životne stilove u vezi sa zdravljem. Nešto kasnije, Kroford određuje zdravizam kao ideologiju u kojoj je pojedinac preokupiran ličnim zdravljem, smatrajući zdravlje osnovnim uzrokom sopstvenog blagostanja.

Da li ste nekada imali neobičan, neprijatan ili čak strašan osećaj kada uđete u neke prostorije, prostore i kuće? Kao da neko motri na vas, kao da je tu nešto drugo prisutno ili jednostavno pogrešno?

Događanje homoseksualnog i, potom, huliganskog naroda u Srbiji pratila je i prati jedna neobična nuspojava. U svojoj kolumni koja nastoji da postane redovna, pevačica popularne muzike Jelena Karleuša stala je u javnu i nedvosmislenu odbranu osoba homoseksualne orijentacije. Uz nešto guranja prstiju (pa i čitave pesnice) u oko konzervativnoj publici, uključujući tu i svog supruga. Sa sve oralnim seksom kao odličnim argumentom u raspravi. Najednom, deo javnosti koja sa odobravanjem gleda na celu gužvu oko Parade ponosa vidno se iznenadio, time demonstrirajući sopstveno neznanje u vezi sa doslednošću Jelene Karleuše po ovim pitanjima. I, požurio da je uključi u sopstveni ideološki kružok. Sa vidnim zakašnjenjem i još vidnijom neiskrenošću, naravno.

U poslednjih nekoliko decenija, afrički slonovi su postali sve agresivniji. Uništavaju sela i useve, kradu hranu, napadaju i ubijaju ljude. I sve to rade više nego ikad. Da, slonovi. Mi o njima volimo da mislimo kao o smotanim, neobičnim i dobroćudnim divovima, iako je slon jedan od najopasnijih i najagresivnijih sisara na svetu.

Mnogi gradovi su bili polupani radi osvajanja slobode. To je daleko od lepog, ali traljava estetika ove činjenice ne govori ništa o njenoj neophodnosti. Kada se šut i prašina slegnu, a suzavac iskija i otplače, ostaje nada da su granice slobode pomerene unapred. Da li je tako bilo u Beogradu nakon Parade ponosa? Nekoliko činjenica, nažalost, onespokojava. Jedna od njih je dokument nazvan Sigurnosnim uputstvom, predstavljen od strane organizatora Parade. U njemu se učesnicima preporučivalo da na šetnju ne dolaze malim ulicama ili prečicama. Zatim, da ne dolaze u većim grupama. Onda da dođu javnim prevozom ili pešice.

Čarls Darvin je voleo orhideje. Međutim, nije voleo (samo) lepotu njihovog cveta, poput većine posetilaca bašta i cvećara, već nešto mnogo nastranije: njihov specifični polni život. Naime, polni život orhideja zapravo je sjajan primer polne selekcije, i Darvin je ovim bio fasciniran. Delo koje je objavio neposredno nakon „Porekla vrsta“ nosilo je naslov „Različite dovitljivosti koje orhideje koriste da bi ih insekti oprašili“. Štaviše, da je redosled objavljivanja bio obrnut, „Poreklo“ bi verovatno izazvalo manje kontroverzi. Naime, Darvin je prvi primetio karakteristike cveta orhideje kao primer savršene adaptacije. Pokazao je da i najblesavije „dovitljivosti“ ovih monokotilodenih biljaka imaju reproduktivnu funkciju. Odnosno, da su sva elegantna i očaravajuća preterivanja njihovog cveta tu zbog jedne jedine stvari: seksa.

Od slika po računarskim desktopima do izleta u Gizu usred jeftinog turističkog aranžmana za preko leta, egipatske piramide oduvek su fascinirale čoveka i njegovu maštu. Nažalost, isti taj čovek u ovoj maštovitosti ume da pretera. Još je grčki istoričar Herodot, zadivljen prizorom ispred sebe, pisao da je piramide morala izgraditi radna snaga od barem 100.000 ljudi.

Za početak, malo istoriografije. Izveštaj četničkog komandanta Pavla Đurišića od 13. februara 1943. godine, upućen Dragoljubu Draži Mihailoviću glasio je: „Akcija u pljevaljskom, fočanskom i čajničkom srezu protiv muslimana izvršena je (...) sva muslimanska sela potpuno su spaljena (...) pristupljeno je potpunom uništenju muslimanskog življa, bez obzira na pol i godine starosti. Naših je bilo ukupno 22 žrtve. Kod muslimana 1200 boraca i oko 8000 ostalih, žena, dece i staraca“.

„Veruj u sebe.“ Koliko puta smo čuli tu frazu? I zaista razmislili o njenom smislu? Pod mantrom verovanja u sebe valja se ideja o uspehu usled navedene vere. Ako verujemo u sebe - uspećemo. Sve što nam nedostaje je samopouzdanje. Ova ideja uglavljuje nam se u glavu na osnovu budalastog uverenja da ljudi sa visokim samopouzdanjem bolje prolaze u školama i na poslovima, te da imaju više prijatelja, ljubavnika, novca i ostalih društvenih slatkiša.