Dragoljub Petrović

Među dobitnicima ordena „Beli anđeo“ koji dodeljuje Mileševska eparhija ove godine našli su se, rame uz rame, vladika vranjski Pahomije, ministar policije Ivica Dačić i Fabrika bakarnih cevi iz Majdanpeka. Jasno je da u konkurenciji Pahomija, Dačića i bakarnih cevi, ovaj treći laureat zaslužuje najveće poštovanje. Ovih dana se, naime, niko nije zapitao - zašto su orden dobile bakarne cevi - već se digla i ala i vrana po pitanju prva dva laureata ljudskog roda i muškog pola. „Zašto vladika Pahomije?“ - zapitali su svi, iako je pravo pitanje - kakve veze imaju bakarne cevi sa pravoslavljem? Međutim, u zemlji vrlo egzotičnog naziva - Srbija, svako pravo pitanje mora biti pomalo i apsurdno, jelte. Tako da je većini jasno i neupitno zašto su se „Belim anđelom“ okitile ugledne bakarne cevi, ali nikome nije jasno - kakve veze sa pravoslavljem ima pravoslavni episkop Pahomije?

Na srpskim mostovima saobraćaj je u dosadašnjoj dugogodišnjoj praksi bio obustavljan iz raznoraznih bizarnih i manje bizarnih razloga. Prvi je razumljiv - radovi na krpljenju rupa. Drugi je bio nerazumljiv - klinci iz kraja jave policiji da su postavili bombu jer im je dosadno, pošto im se pokvario „soni plejstejšn“, ali im se nije pokvario televizor te su sto pedeseti put odgledali reprizu „Bitke na Neretvi“, te im je „pala“ ideja. I treći - kada se na ogradu mosta popne samoubica, pa mu nervozni vozači viču: „Skači, budalo, kasnim na posao“, a majke se slikaju sa decom za uspomenu i dugo sećanje sa samoubicom ko novogodišnjom jelkom u pozadini.

Postoji izuzetno zanimljiva naučna hipoteza, zvana majmunska teorema, u kojoj se tvrdi da, ukoliko mu damo dovoljno vremena, majmun sa pisaćom mašinom može da reprodukuje sva Šekspirova dela. Matematičari su ovih dana stvorili virtuelnu milionsku armiju majmuna koji su lupali svojim šakama o virtuelne tipke nakon čega je poseban softver upoređivao trilione redaka besmislenog teksta sa Šekspirovim delima.

Trebalo je samo dva dana laganih logičkih operacija pa da iz tajnog ispovednog dnevnika „zemunca“ Miloša Simovića doznamo interne nadimke članova Đinđićevog kabineta. Nebojšu Čovića su zvali tajnim imenom Ćoravi, a kad su mu tepali, zvali su ga Ćoki. Ako je suditi po Simovićevom razbarušenom nadahnuću tokom pisanja iskaza, svi tajni nadimci su izvođeni komplikovanom šifrarnikom - Čović nosi naočare, dakle on je Čoravi. Sa Č.

Pred šalterom za pritužbe i žalbe grada Jagodine odavno nema nikog, slična situacija zabeležena je još samo u Diznilendu, ali otkad je gradonačelnik D. M. Palma u pred-predizbornoj ofanzivi, začudo, sve je više nezadovoljnih. Najviše je onih koji su greškom opštinske administracije hteli da se ožene, a dobili junicu, odmah slede oni koji su omaškom jagodinske birokratije hteli junicu, a dobili ženu.

Jedan paor iz Crepaje u Banatu setio se pre dve godine kako najlakše da zainteresuje državu i javnost za svoje paorske muke, što će reći, otkupne cene šećerne repe i sve ostale čarolije bavljenja oranjem i kopanjem u Srbiji.- Mi banatski paori želimo da u našem selu organizujemo gej-paradu! - bio je jezgrovit kad se javio da svoj plan podeli s novinarom.- Gej paradu!? Siguran si!? - pitao ga je novinar, vazda naviknut na svakakve čudnovate ideje i predloge.- Vidiš, ovako. Mi ovde nešto računamo da, kad bi se gej-parada organizovala kod nas, u Crepaji, a imamo baš lep glavni šor za paradiranje, to bi medijski odjeknulo. I dok „gejovi“ budu šetali - mi bismo novinarima mogli da iznesemo naše probleme koje nikoga u ovoj državi ne interesuju, osim ako nemaju neke veze sa gej-paradom - izneo je jasan plan i program prvog crepajačkog „Prajda“.

Još je Aleksandar Tijanić tvrdio da u svetu postoje samo dva primerka čovečije ribice - jedna živi u Postojnskoj jami u Sloveniji, dok je druga vlasnik Televizije Pink. Četrnaest godina kasnije, međutim, jasno je da u svetu postoji samo jedna čovečija ribica. Naravno, ona u Postojni. Dok se vlasnik Televizije Pink bavi kontrolom kvaliteta hrvatskih ribica, zvanih sardine. I rezultate publikuje u Nacionalnom dnevniku. Što i nije tako loše imajući u vidu originalne kreativne ideje najvećeg srpskog medijskog magnata. Šta bi, recimo, bilo da mu na pamet padne da počne da proizvodi sardine od čovečijih ribica. I tako izvrši elegantni genocid nad ekskluzivnim zvezdama slovenačke kraške jame. Željka Mitrovića, naime, nikada u karijeri nije ni brinulo da li će nešto oko sebe uspešno upropastiti. Važno mu je bilo samo da neko ne upropasti njega. Zato je njegov osnovni životni moto: „Sačuvaj sopstvenu zadnjicu, nacionalnu frekvenciju i rekordnu gledanost“.

Starije kolege sećaju se da je leto nekada bilo veoma dosadan period za bavljenje“izuzetno zanimljivijim zanimanjem“ - novinarstvom. Svi na moru, svi piju pivo... E, tu smo. Glavne novinske teme su, naime, predstavljali likovi koji nađu miša u pivskoj flaši. I onda se o tome pisalo danima. Najpre se objavi priča sa srećnim (pro)nalazačem. I njegova fotografija sa bocom piva u kome roni miš. Sutradan već, zove se pivara. Oni se po običaju čude otkud miš u flaši, sumnjaju da ga onaj (ne)srećnik sam tu nije ubacio kako bi naštetio ugledu njihove radne organizacije i naplatio odštetu. I obavezno pošalju dve gajbe u redakciju. Kako bi amortizovali kolegijum.

Došla su tako neka vremena kada nema tragičnog događaja od globalnog značaja u koji bar malkice nisu umešani i predstavnici golorukog srpskog naroda. Ili barem klubovi naših poštovalaca u svetu, organizovani u tajne ćelije. Kada su javili za masakr u Oslu, cupkali smo pred televizorom, očekujući da se po Marfijevom zakonu, koji je u Srbiji na snazi u poslednjih 20 godina, spikerka obrati dramatičnim tonom:

Goran Hadžić je uhapšen u osam sati i dvadeset četiri minuta u rejonu Fruške gore. Po tako preciznom opisu predsednika Tadića, izgleda da je neki specijalac, kada je pred sobom ugledao Gorana Hadžića, najpre pogledao na sat i rekao: „Sada je tačno 08.24. Ovo je mali korak za čovečanstvo, ali veliki za Srbiju. Javite predsedniku da je Poslednji Mohikanac uhapšen u akciji, tačno u minut.“

Nema kiselijeg osmeha srećnih roditelja nego kada se na petom rođendanu vašeg mezimca pojavi vesela tetka iz Pinosave i malom uruči u šareni celofan sa fluorescentno zelenom mašnicom zapakovan - bubanj. „Svih mi bubnjeva Darkvuda“ - opsuje otac stripovski, dok mali u predsoblju isprobava poklon, a trajno ondulirana tetka veselo diriguje s kineskom tašnom okačenom o lakat. „Svih mi dabrova s Ontarija“- opsuje i mama ne skidajući ukiseljeni osmeh „a la turšija“. A onda, kada se gosti, uključujući i veselu tetku iz Pinosave, negde iza ponoći pokupe i krenu kućama, dok je komšiluk već ubeđen da su se u zgradu te večeri upravo uselili Sijuksi, zatičete izbezumljenog oca kako balansira na stolici i bubanj odlaže na vrh ormana, tamo gde će ga mališan teško dohvatiti sve do trenutka kada toliko poraste da mu bubnjevi neće više predstavljati nikakvo zadovoljstvo. Sve je ovo hipotetički moguće jedino ako se vaš mali ne zove Dragoljub Đuričić.

Kada se onomad Arkanova Stranka srpskog jedinstva takmičila na Vimbldonu, mada očevici tvrde da su to ipak bili samo srpski parlamentarni izbori, neko im je smislio slogan: „Mi držimo reč“. Takvim plakatom bila je isplakatirana cela Srbija, dok se u Beogradu, jedne noći, neki entuzijasta s petljom nije dosetio i umesto onog reč, na plakatima dopisao: „Mi držimo reket“. Od tog doba je svaki kriminalac sa smislom za reket bio popularniji od svakog tenisera sa smislom za reket, i najveći uspeh Novaka Đokovića je, svakako, što je taj sistem vrednosti promenio. Uticaj države Srbije u tom njegovom svojeručnom uspehu, ako se meri u procentima, iznosi, otprilike, 0,0 odsto, što nije malo, imajući u vidu da, recimo, od države Srbije mnogi ovdašnji Srbi nisu dobili ama baš ništa.

Posle rutinskog zahvata kojim mu je hirurški odstranjen humor, Aleksandar Vučić se oseća dobro. Lekari kažu da takvog pacijenta nisu imali u karijeri - već pola sata nakon izlaska iz Tome, pardon, kome, on je napisao tekst za Danas pod naslovom „Deset saveta Tadiću da pobedi na izborima“, čime je uz pomoć dva sopstvena kažiprsta dokazao da je ovo još jedan svetski uspeh naše hirurgije.„Pacijent je uspešno operisan od humora u šta se možete uveriti ako kupite Danas od utorka. Ovo je veliki dan - stvoren je prvi stend-ap komičar bez smisla za humor“ - izjavila je član lekarskog konzilijuma Čelsi Hendler, rasna plavuša koja je humor operisala dva dana pre nego što je u usne ušpricala botoks. Zato ona i Vučić liče. Zbog humora, naravno.

Takav početak kupališne sezone nije zabeležen nikad. Upravnik Javnog preduzeća „Ada Ciganlija“ ne skida se s televizije: „Ove godine nudimo niz sadržaja koji su besplatni - besplatna venčanja, besplatno korišćenje Avantura parka, besplatan sat golfa, besplatnu školu plivanja, besplatnu školu ronjenja, uslužno korišćenje roštilja... A od ove godine posetioci Ade moći će da uživaju i u specijalnoj ponudi - u besplatnom kopanju, na ograđenoj lokaciji, u besplatnoj potrazi za đeneralom Dražom Mihailovićem. Zabava je zagarantovana, vaše je samo da se pojavite.“

Ležite tako na plaži u Bodrumu, Republika Turska, pre tri godine, mislite da vam letovanje ne može pokvariti ni pojava Gorana Hadžića lično, kada na tri ležaljke dalje ugledate poznatu novinarku, autorku knjige o Ratku Mladiću. I ona se sunča, reklo bi se da se ponaša kao da joj letovanje ne može pokvariti ni pojava Nataše Kandić, lično. Interne porodične konsultacije traju - da li da napustimo hotel, demonstrativno, i Turcima objasnimo tu njima verovatno ne baš lako pojmljivu situaciju: Gospodo Turci, gost vašeg hotela je lična biografkinja čoveka koji je tvrdio, krajem 20. veka, da ratuje upravo protiv vas, to jest Turaka!