Aleksej Kišjuhas

Na početku, par detalja iz ličnog života. Kao detetu, ovom kolumnisti i sociologu nije bio najjasniji koncept međudržavnih granica. Naime, sa roditeljima se znalo odlaziti u Mađarsku u šoping i prelazak granice je uvek pratila određena misterija i neobična ozbiljnost. „Obrati pažnju, sine, sada smo na granici“. Pa, ipak, kroz prozor zadnjeg sedišta očevog automobila, stanje stvari sa obe strane famozne granice je za dečji um bilo identično.

Nedavno je, u 70. godini, preminuo američki novinar i filmski kritičar Rodžer Ebert. Iskreno, bilo je to kao da je umro Patak Dača, Kermit ili tako neki deo (nešto odraslijeg) detinjstva ovog kolumniste. Simpatični i superkul debeljko u sakou od tvida i iza cvikera sa debelim vudialenovskom ramom, koji majstorski piše „za film“ - a ne o njemu.

Bauk tadićizma kruži Srbijom. U pitanju je politika koja, zagledana u rejtinge i piplmetre, ne upravlja, već osluškuje. Jedino tako je moguće interpretirati dramu oko neuspelih pregovora Beograda i Prištine. Jer, za predviđanja i analize u vezi sa politikom u ovom društvu, donedavno nisu bile potrebne naročite škole i znanja.

Nakon tek stotinak epizoda čini se da je (i) beogradska centrala konačno otkrila fenomen satirične televizijske serije „Državni posao“ u produkciji, ironično, državne Radio televizije Vojvodine. Koja od lokalnog i svakako kultnog fenomena strpljivo grabi ka statusu nečeg najboljeg što se televiziji u Srbiji dogodilo u poslednjih isuviše godina.

Dok su Tomislav Nikolić i Hašim Tači na igrokazu „Prvi put sa papom na jutrenje“ u Vatikanu glumili nelagodu poput bivših ljubavnika koji se slučajno sretnu na žurci (i nazvali to šmiranje „protokolarnim rukovanjem“), kardinali i biskupi su imali druge probleme na umu. Najgorljiviji od njih je, po prvi put u istoriji, istinsko gubljenje religijske vere kod sve većeg broja stanovnika na modernom Zapadu.

„Znate koji glumac je najbolje ušao u glavu Abrahama Linkolna? Džon Vilks But“, rekao je komičar Set Makfarlan na dodeli „Oskara“. Naravno, But je bio Linkolnov ubica, nakon čega je njegova šala u sali Dolbi pozorišta u Holivudu dočekana negodujuće hladno. „Zaista?! Prošlo je 150 godina i još uvek je prerano (za šalu o Linkolnu)? Imam neke šale o Napoleonu, bićete jako besni!“, duhovito je odgovorio Makfarlan.

Aleksandar Vučić ne odustaje od Maksa Vebera. Pozivi na ovog velikana sociologije postaju groteskni do mere da nije teško zamisliti obaveznu protestantsku veronauku u školama, sociologiju kao državnu nauku, ministarstvo "Privrede i društva" u rekonstruisanoj Vladi, te bogato plaćeni igrokaz "Metodologija društvenih nauka" po domovima kulture.

Kako je u radu iz 1923. godine napisao genijalni sociolog i novinar Robert Ezra Park: „Prirodna istorija novina je istorija vrste koja opstaje.“ Te iste 1923. godine pojavio se prvi broj časopisa „Tajm“ (Time), časopisa koji ove nedelje slavi 90 godina postojanja ili - opstanka. A Tajm je opstao kako bi to samo Čarls Darvin poželeti mogao.

Možda definitivni filmski izraz ambivalentnih nada i strahova, te globalnih grešnih zadovoljstava sa početka 1990-ih je erotski triler „Basic Instinct“ Paula Verhovena iz 1992. godine. Poznatije, ali sporno prevedenog kao „Niske strasti“, a po scenariju Džoa (Jozefa) Esterhazija, potomka čuvene ugarske porodice. Za zaboravne, bio je to jedan nasilan, eksploatacijski i posve eksplicitan prikaz prelepe, misteriozne i zavodljive biseksualke i spisateljice, ali i mentalno labilne sociopatkinje nezasitog snošajnog apetita Ketrin Tramel (Šeron Stoun).

Dramatičan pad već padajućeg trenda podrške članstvu Srbije u Evropskoj uniji jeste tema nedelje ozbiljnih medija. Analize medijskih sagovornika, nažalost, to nisu. Jer, i pozvani i samozvani analitičari obično ili laprdaju o sistemu vrednosti kao „bogu iz mašine“ svakog lošeg objašnjenja, ili trabunjaju nešto o ekonomskoj krizi. A Petar Petrović - prosečan srpski građanin sa uplatnice - sigurno nije neimpresioniran eventualnim pridruživanjem Srbije EU jer je razočaran krizom u monetarnoj uniji. Dođavola, verovatno ne zna ni šta „monetarno“ znači. U čemu je onda stvar?

Naučnici su zgodna „stvar“ za stavljanje na novčanice. Glavna krivica evropske monetarne unije, za ovog kolumnistu, svakako je u propasti te estetsko finansijske raznovrsnosti u vidu pomalo bledih, ujednačenih i politički korektnih evara.

Sovjetske trupe su 27. januara 1945. godine oslobodile nacistički logor smrti Aušvic-Birkenau. I istovremeno večito zarobile čovečanstvo u užasu suočavanja sa sopstvenom prirodom, koja je na tim poljskim njivama sistematski ubila oko milion i po Jevreja i drugih ljudi.

Kao što je poput drečavožutog autobuskog displeja jasno, trabunjanja o ćirilici nemaju veze sa jezikom, pismom ili lingvistikom, već sa politikom. S tim u vezi, i „ćirilizacija“ navedenih tabli po novosadskim autobusima zapravo je politička lakrdija u kojoj je ulog demonstracija moći, a ne iskrena zabrinutost za jedno od dva pisma na kojem se srpski jezik može pravilno napisati.

U odeljku „Mi, narod“ na internet sajtu Bele kuće, odnosno administracije američkog predsednika Baraka Obame, građani mogu podnositi razne predloge i peticije. Jedna od takvih peticija, sa više od 34.000 potpisa, bio je zahtev da američka administracija obezbedi sredstva i započne izgradnju Zvezde Smrti do 2016. godine.

Još samo tinejdžeri i religija uzimaju MTV za ozbiljno. Isto važi i za popularne filmove, serije i pornografiju. Naime, za Ristu Radovića, to jest mitropolita Amfilohija i njegovu božićnu poruku, „savremena televizija“ je „globalni trovač i igrač u širenju totalitarne zaraze“.