Aleksej Kišjuhas

Da li se sećate kako je nekada sve bilo lepše, bolje i prijatnije? Ljudi su se javljali komšijama u prolazu, te zastajkivali i iskreno pitali za zdravlje ili kako onom malom ide na studijama. Sedeli na klupama pod dudovima i vodili ugodne razgovore o, zapravo, smislu života. Ukoliko je nekom na ulici pozlilo, priskakalo se u pomoć, a uvek je bio i poneki dinar viška za one sa ispruženom rukom.

Ljudi su interesantne životinje. U prirodnom antropološkom okruženju poznatijem kao „izlazak“ ljudska životinja u dobu zrelom za parenje inicira svoju seksualnu zainteresovanost na različite načine. Mužjak je obično taj koji prilazi ženkama, udvara im se, a one ga procenjuju i odabiraju ili ne. Muškarci tada reklamiraju ili se razmeću svojim resursima - odećom i frizurom, kupovinom pića devojci, mlataranjem ključevima od automobila, mišićima, smislom za humor, plesom, elokvencijom i slično.

Šestog februara 1945. godine rodio se rege muzičar Bob Marli. Preminuo je 36 godina kasnije. U svojim pesmama je pozivao na borbu protiv nepravde, branio siromašne i ugnjetene, a verovatno je bio prva globalna muzička zvezda poreklom iz neke zemlje takozvanog trećeg sveta. Popularnost majica sa njegovim likom verovatno prevazilazi jedino lik Če Gevare. A i mnogi omladinac i omladinka će svoju kosu češljati i uplitati poput Marlija. Drugim rečima, Marli je svetska ikona pop kulture i uzor mladih. U Srbiji je dobio i spomenik, i to u mestu Banatski Sokolac.

„Jedino apsolutno znanje do kojeg čovek može doći je da je život besmislen“, rekao je Lav Tolstoj, ako je verovati Vudiju Alenu i sjajnom filmu „Hana i njene sestre“ (1986). Šopenhauer je smatrao da je ovo najgori od svih mogućih svetova. Još je kirenski filozof Hegesija iz 4. veka pre nove ere pisao o tome da je jedino dobro zadovoljstvo, a jedino zlo bol. I da bol dominira u odnosu na zadovoljstvo i uvek ga nadjačava u životu.

Petnaestog januara bio je deseti rođendan besplatne internet enciklopedije "Vikipedija". Ovaj hrabri i zadivljujuće uspešni projekat demokratizacije znanja jedan je od najznačajnijih društvenih fenomena savremenog doba.

Kurator za sisare u Muzeju za prirodnu istoriju na Floridi Dejvid Rid je poslednjih pet godina istraživao DNK kod vaši - parazita koji se hrane kožom (i ostacima iste) kod sisara i ptica. Pre nego što ga otpišemo kao dokoličara sa bizarnim sklonostima, a celoj nauci preporučimo da je bolje da se bavi pronalaskom leka za rak, valja zastati. Naime, priča o ovim neželjenim stanovnicima naših glava, genitalija i drugih delova tela, zapravo govori mnogo toga o nama samima.

Kada je 11. septembra 2001. godine 19 pripadnika Al Kaide otelo četiri aviona i udarcem u zgrade Svetskog trgovinskog centra ubilo oko 3000 ljudi, svet ih je nazvao teroristima. Terorizam jeste bio metod ovih zlih ljudi, ali je ova oznaka istovremeno prikrivala istinsku prirodu tog napada. Naime, terorizam primenjuje razni svet u razne ciljeve - nezavisni pojedinci, desničarske i levičarske političke partije i organizacije, nacionalističke grupacije, ekološki radikali, revolucionari svih boja, vlade i države.

Prvi poznati propis u vezi sa parkiranjem zabeležen je u Ninivi, glavnom asirskom gradu, oko 700. godine pre nove ere. Ovaj propis odnosio se na prolazak tadašnjeg asirskog kralja glavnim (i, naravno, svetim) putem kroz centar Ninive. Kazna za parkiranje kočije ili tako nekakvog prevoznog sredstva na ovaj put bila je smrt. I to nabijanjem na kolac ispred kuće tog junaka koji se usudio da parkira, upali sva četiri i skokne po cigarete. Uz poljoprivredu, pismo, navodnjavanje, zakone i ostalo, Mesopotamija je bila i rodno mesto prvog parking-znaka. „Kraljevski put - neka ga nijedan čovek ne uprlja“, pisalo je. Uz, pustimo mašti na volju, klinasti uzvičnik na kraju.

Većina ljudi ne razume i ne razmišlja o rizicima koji su pred njima, to jest pred svima nama. Kada kažemo rizikovati, obično mislimo na nezgodne situacije kojih se valja kloniti. Sami ćemo najradije izbegavati rizike, a tako ćemo učiti i svoju decu. Doduše, sa zadovoljstvom ćemo deliti različite ohrabrujuće paolokoeljovske sentence o tome da uvek valja rizikovati i pokušavati nemoguće na samospoznajnom putu. „Ne možemo otkriti nova mora ako nemamo hrabrosti da iz vida izgubimo obalu“, reče Andre Žid i tome slično. Ali, duboko u sebi, znaćemo da je to budalaština. Nažalost ili na sreću, život uopšte ne izgleda tako. Naime, apsolutno sve što radimo u sebi podrazumeva - rizik.

Nekoliko stvari je van sumnje. Prva: da Nobelova nagrada za mir znači puno novca. Marti Ahtisari, laureat iz 2008. godine i čest gost ovih prostora, dobio je nešto više od milion evra, uz medalju, diplomu i ugled. Druga: da je Nobelova nagrada za mir prilično kontroverzna. Najsvežija je ona udeljena Baraku Obami (2009), kao predsedniku koji je na tom mestu u trenutku nominacije sedeo čitavih 12 dana. Još nezgodniji mirovni Nobel bio je onaj dat Jaseru Arafatu (1994) jer je pristao na prestanak ubijanja jevrejskih civila - nakratko. Arafat je bio osnivač Fataha, grupe čiji je posve mirotvorni cilj "uništenje cionističkog ekonomskog, političkog, vojnog i kulturnog postojanja".

Svoju satiričnu priču „Carevo novo odelo“ Hans Kristijan Andersen je objavio 1837. godine, uz „Malu sirenu“, „Princezu na zrnu graška“ i neke druge, inspirisan jednom srednjovekovnom storijom. Podsetimo se, obmana dvojice krojača sastojala se u tome što su rekli da njihovo odelo ne mogu da vide oni koji se nalaze na položaju koji ne zaslužuju ili koji su jednostavno glupavi. Carevo osoblje, pa i sam car, lagali su da ga vide, svesni svoje nekompetentnosti. Andersen je bio motivisan sopstvenim iskustvom, odnosno zgrožen nad snobizmom i licemerjem danskih buržoaskih krugova u koje je bio primljen. Pogodio je temu koja je univerzalna i njegova priča postaje univerzalno poznata. I pada na um svaki put pri razotkrivanju pojavno pompezne i naduvene društvene ekipe kao prozaične i neozbiljne. Kao na primer - diplomatije.

Karl Marks je bio nezgodan koliko i genijalan. Rečima njegovih savremenika, bio je grub i kosmat, nespretnih pokreta i pogrešno zakopčanog kaputa. Istovremeno, bio je gord, samouveren, i dobro depiliranog jezika. Dominirao je svakom situacijom u kojoj se našao i gotovo stalno govorio u imperativu. Izazivao je poštovanje i odavao utisak čoveka sa ciljem i misijom.

Sedamdesetih godina u Americi, kompanija Pepsi je osmislila reklamnu kampanju pod nazivom Pepsi izazov. Po tržnim centrima i sličnim javnim okupljalištima, prikriveni predstavnik Pepsija je ispred sebe imao sto i dve prazne čaše. U jednu čašu je sipao pepsi-kolu, a u drugu koka-kolu, bez toga da se ljudima kaže koja je koja. I, dato im je da otpiju od svake i procene koji ukus im se više sviđa. Interesantno, ali velika većina ljudi je redovno odabirala - Pepsi.

Poljoprivreda je verovatno najvažnija stvar koju je čovek izmislio. Vatra, točak, umetnost, internet, kontracepcija i ostalo su odviše sitne drangulije za umeće uzgajanja sopstvene hrane. Umesto da jurca za mamutima ili čeprka po žbunju i drveću, čovek je ukapirao kako da proizvodi ono što žvaće. Uzgred, nije to bilo nikakvo otkriće jednog genijalca kojeg je mrzelo da ide u lov. Već proces koji se razvio iz nužde i koji je trajao barem hiljadu godina.

Termin „zdravizam“ je u radu iz 1980. godine uveo politički ekonomista Robert Kroford, njime označavajući (tada) narastajuću zdravstvenu svest, društvene pokrete i životne stilove u vezi sa zdravljem. Nešto kasnije, Kroford određuje zdravizam kao ideologiju u kojoj je pojedinac preokupiran ličnim zdravljem, smatrajući zdravlje osnovnim uzrokom sopstvenog blagostanja.